Green point

Februar.

Beograd vibrira.

Iskradam se iz stana "pozajmljenog" na par dana.

Polazak na posao je grozan. Beogradjani se ne smeju ujutru. Ni popodne.

Mrak govori da svi idu kući. Razlaz.

Vraćam se s punim rukama kesa hrane i znam da me čekaju gladni ali raspoloženi, večiti studenti...

( sat vremena pre povratka u stan)

"Daaaaj, ne zezaj me, PAZI!! Znači, ne verujem, i dalje hodaš na isti, NENORMALNI, način niz stepenice, i ja još uvek mislim, a uvek sam i mislila polomićeš se!!!"

Gledao me podignutih obrva dok sam polako silazila niz mermerne stepenice u prolazu.

Smejali smo se zajedno, prolaznicima smo verovatno delovali kao euforični pljačkaši banke, a ne izlagači koji su se smarali od jutra na štandu.

U glavi sam premotvala scenu koju sam milion puta videla, Strmoglavo...šta god!... niz stepenice... uvek me plašio da će pasti. Ta scena me vraćala u školu. Ni sama ne znam zašto. Nisam ipak završila sa njim. Čim reagujem. Vraćanje. Zvono. Tres.

Osvestila sam se, mogu da zamislim koliko mi je bio tupav pogled.

- E, hajde da se odemo negde,  na pivo, ili tako nešto...?

- Hvala, palim u stan, prezirem gradski prevoz , čekam da se završi ova sprdnja oko sajma i idem nazad, ti ostani u svom okeanu... ( nasmejala sam se, skontao je dozu ironije), ne bih da se cimam po ovoj hladnoći zbog dva piva ( a u glavi mi je odzvanjalo pitanje koje je preživelo svesno u oluji: " A sta bismo to mi uopšte mogli i da pričamo!!!). Iskulirala sam kao Crvenkapa, u fazonu, vuče...zaobiđi, idem kod bake...:)

- "Ok, ispratiću te, pa se vidimo sutra... dole, na štandu... " nastavio je.

- Ok! Da, vidimo se,  ali nema potrebe da me ispraćaš, snaći ću se...pogledom je potvrdio poznatu informaciju, da mogu sama. 

Pozdravili smo se brzim dodirom dlana o dlan, i ja sam uskočila u bus.

Tako se dešavao Beograd... i nastavio da se dešava.

Hodash.  Ne cujesh ljude oko sebe. Znash da su rekli da si lud. Da nemash takta, da si osobenjak. I da te mrze. A kako da osetish ljubav? Ako ne pitaju nishta. Bash nishta. Ponude te cigaretom, ne pokushavaju da ti je pripale vec daju ti shibicu u ruke. I ti sam stvorish svetlost. I miris sumpora. Pa se zakashljesh. I udahnesh taj dim.

  Stajesh. Pored razbijenog izloga. U toj prashnjavoj prostoriji nema nichega. Prazna dusha. Razbacane stare novine. Prazne ochi. Ti ipak vidish lik. Nekad su tu disali. Ko? Ljudi?!!!! Ne. Kozha. Kutije pune kozhnih cipela. 

 Gospodja iz one zgrade svako jutro nosi istu maramu. Boje lavande. Na prozorina su joj najruznije zavese koje sam ikada videla. I nikada ne daje skitnicama novac. Ni cvancik. Nishta. I mrzim je samo zbog toga. Oni je vishe mrze. Na polici kraj prozora drzi chashe od poljske chipke. Chudne boje. Boje gangrene...ili malahita...mozda i mahovine. Nikome ne sluzi vodu iz njih. Nikad ih nije dotakla.

  Kakva drskost. Nekad je bio uchitelj, sada je pijanac. Niko ne zna gde spava. Vidjaju ga ispod mosta i uvek broji chvorove koje vec godinama vezuje na crvenoj traci. Predpostavljam da je bila crvena. Sada je ugljenisana brojanjem. Kaznio je sebe svom shirinom neba i nikada ne gleda ljude u ochi. Reshio je da poshtedi sebe nishtavila u pogledima. Niko ne chuje koliko je besa u vashim ochima. A mozda ste samo umorni. Ili umrli. Nemojte se smejati.

    Kakva drskost, nikome nije otkrio kako je poslednji put zaspao.

  Kilometri. Toliko njih je nestalo. Odneli su plochnike rimskih puteva. Svaki plochnik je jedan golub ili veverica. Zlochin nemarnog brzog kochijasha. Ti kochijashi, ili ih je bilo vishe, nemaju nishta. Samo puteve. I pune kuce dece. Ili nemaju ni jedno chedo. Sudaraju se tochkovima u prolazu. Jer nemaju vremena da pogledaju ko je kraj njih.

  Ruzne zene ostavljaju pepelom natopljene krchage vode kraj reka...kada se operu bice lepotice. Sprace trice i kuchine. Prashinu varoshi i  dodire josh ruznijih muzeva ili prodavaca zeleni na pijaci. Ipak ce sprati. One koje nemaju razuma nece se jednim potapnjem u brzak prozdrljive vode opametiti. Kurve i svetice. Ostavicu ove docnije za jutra. Ipak je noc.  

Da. Treba da pišem. Da se praznim u belilu. Prazan prostor od kog boli glava. Previše svetlosti. To malo, zajedljivo zlo me uvek ostavi na cedilu. I pobegne. Negde gde zadovoljava svoju nesputanu dušu. Kako bih mu, slatko, spalila sve puteve krvotoka. Ne bi to bilo od besa. Već iz čistog hira.

 Nisam ja nikakva "zaludna umetnica". Za to ti treba vremena. Da sedneš. Da mrziš. Voliš. Ja to ne znam. Ni jedno.Nestalo je. Nekako vremenom. Kao kada gušteru odsečeš rep, i očekuješ da će izrasti ponovo. Možda baš sada. Ali ne. Rep ne izrasta. Mrtve ćelije zahvataju sve. I nađeš guštera kako šeta po zidu bez svog repa. I nista mu ne fali. Malo je čudniji no ostali, ali mrda. Živ je. Ima ih još. Samo ne šetaju svi po istom zidu. 

  Cela planina vibrira od treperenja svetlosti. Dva tona. Crno i sjajno žuto. Belo ne brojim kao boju. To je zvuk. Utopije. Sreće. Nevinosti. Nade. Kad dodjete do ovog dela , Vi zastanete , pa se upitate : " O čemu ona to?". O svetlosti!! Onoj koju ne vide drugi. Poznajem je samo ja. I ne želim da upoznam druge. Ni da me upoznaju. Jednom se pravi takva greška. 

   A zašto ona nikad ne piše o cvecu? O leptirima? Zvezdama? O onome što drugi ljudi pričaju? Zato. Eto zato. Cveće vene. Leptiri su lepi samo u letu, dok ih ne uhvatiš. Posle ostane samo prah na prstima. Par sekundi bola jer si ga zdrobio. Zvezde padaju. I svi veruju u padove, niko ih se ne seti u usponu. Ljudi. Trebala sam Vam već na početku reći, ne želim da slovim o Vama. Sad mi se spava. Dosta je.

Nasmeši se molim te. Čovek izbaci iz sebe sve kad srce počne ubrzano da kuca...baš ovako .

         Dan je siv. Jutros me gušilo buđenje. Probudili su me otkucaji srca. U raskoraku da li da ti uopšte pišem. Poslednja misao pred san. Da li da budem tu. Nije mi mesto. Pitanja bez odgovora. Sivo, sivo. Plačno nebo. Pod nogama isparava vreo beton. Kapci teški jer se neki zrak izvukao kao mač iz korica. Suve su mi i usne. Miriše bezobrazno zuto lišće. Trčala bih. Da imam nekoga da mi razgoliši dan iz ove tkanine. Nekoga da mu čujem glas. 

Da li je nepravda?

 Neko sa tako dobrim glasom, telom. Rečima. Nemaš sebi ravnog,mozda je i logično da moraš više tražiti. Ne bi smela da me kradeš, jer se poklanjam nekad. Neka nas sačuva kroz sve ove duge dane neznanja. Popićemo i ovu kratku prolaznost. 

Čitam tvoje reči, kao da čujem priču templarskog viteza. On prezire kajanje, no ne zeli da počini izdajstvo. Jesmo li vec popili prolaznost?

 Hoćemo li moći ikada da razgovaramo kao dva slobodna duha?

Uvek ce biti zid između nas.

Uvek ću imati osećaj da se ti više ne događaš.

 Ne postoji ni nada.

Da ćeš se desiti, bar, u drugom obliku. Drugom čoveku.

Ne dozvoli mi da te ovim recčima pozovem na greh. 

Zgužvana sam u svojim pričama, i sve većem uverenju da ono sto pišem nije objektivno potkovano. Potkovica često padne negde uz put.I dalje postoji svrha. Plemenita životinja koju jašu. Koncipirano kao trudnoća.

 Priuštih sebi neko uživanje. Strast. Dodire. Nije ni bitno koji oblik hirovitosti i ispoljavanja svojih nagona. Nesvesno smuckaš nešto. To nešto menja život. Iz korena. Ubiti to u sebi. Ideju. Pretvori u šta god hoćeš. Materiju. Duh. Prtvori u osećaj.Pokušaj da se ne razočaraš u taj rasparčani svet. Sastavljaj delove. Težak proces. Mukotrpan. Po sve...bolan.

Ti znaš. Polako.

              Zaboravila si na reč natenane? Pokret sporih gradova? Kruzok u kome svi ujednačeno, sporo dišu? Zato ne brini. Nije potrebno da ulaziš u trku.

Stigao sam kuci. Rasklopljen. Da li te stvarno želim? Više od toga-samo ti biti blizu. Srećan. Zadovoljan sto te imam. Miran. Tvoje priče su moji snovi. Ti si revolucija. Čuda praviš. Nekada, ni sa kim nisam mogao ništa drugo misliti sem da sam gladan, a sada, tvoja isijana energija je tu. Nisam jeo ali bih mogao reci da sam sit. Ljudi su smešni u svojim postupcima. Nekad sićušni. Pusti ih. Biće hodajuće karikature društva. Žao mi je što nisam odmah shvatio da si tu. Želeo sam da te ukradem na koji tren. Mrvice i ja dajem. Uplašila bi se kad bih ti dao sve. 

Sa tobom se sve dešava. Eto, moglo bi mi se desiti da zamenim ulično svetlo za Mesec. Tri po ceni jednog. Možda zapravo nisam ovde?

 Ne dešava se ovo.

Ni koraci mi nisu teški.

U poluopijenom stanju lutam.

 Hodam stranom ulice kojom nikad ne idem.

Nisam navikao. Nisu one navikle na mene.

Trazim odgovor mojoj neodređenosti. Pomislim da moja zbunjenost nosi korene u mojoj slabosti prema tvom dahu. Preuredicu sve. Slozi me, spakuj, sve na svoje mesto. Postoje li pogrešni trenuci ili pogrešni ljudi?

Poznajem te još pre nego se znamo... 

KO SE JEDNOM OVDE VODE NAPIO...opet , i opet se vraćao.

Sedim danas i gledam ih...koliko su jednostavni, slatko umorni, a ipak svakog jutra ustaju i bore se.

Moji najdraži, ili bar jednostavno rečeno-moji posebni ljudi.

Ovde je samo jedan vrh, da i ako nisi letač ustanesh i kazesh " ČOVEČE , JA SE BUDIM I ŽIVIM U OBLACIMA" ...

I nikad ti se ne spava jer dan je kratak, previše kratak da bi odustajao od buđenja.

Sedim na jednom mestu svakog dana i pijem uvek kafu koju nisam naručila, nekad je presečem dunjom...ili kad padne noć presečemo dan na pola, pesmom.

Nekad se samo gledamo .

Svi mi. Preko mase srećnih, ali ne od nas srećnijih ljudi.

I sve je tako brzo.

I odeš.

I vratiš se.

Nikad se ne nestaje.

Osmeh.

Oči u oči.

I gledam ih danas slatko umorne od belila i snega pod nogama.

Nikad umorne od života.

I neko krene da od ljudi oko nas pravi brojeve...1,2,3,4,5,6,7,...9 minus 1, 9...samo se pogledamo i gurnemo trepavicama do zidova koji kao ograničavaju prostor...čuje se prasak smeha unutar duša.

Spuštena glava na krilu, i ono " nemoj da me maziš i paziš više, zaspaću..."

Ja se samo nasmejem. Sve nas je strah da ne zaspimo .

...i gde sam nestala danas...pitaj nekoga ko me sreo uz put...pitaj sve koji ostavljaju ključeve u vreme otkazanih letova.

DO KRAJA... Može da se pogreši...i grešiće se , i biće još života ...ali NIKAD- ovako dobrih .

Zaboravila sam da pišem.

Nekad osecam da postajem previsše hladna, i kad treba i kad ne treba.

Nauči te nešto. " TO" nešto.

Ne znaš ni sam kako se zove.

Tek ti neki zvuk muzike pomeri sive ćelije.

Nedostaje mi muzika.

Muzika koju samo ljudi mogu da naprave .

Gledam fotografije.

Čujem ih kako odjekuju.

Zašto si ti to što jesi?

Rečenica mi se ureže uz čelo.

Zatim:

Ti si Bogo-tragač.

I krvarim iz desnog dlana.

Zar nisi po-malo naivna?

Levi dlan je već purpuran.

Možeš mnogo više, ali ne umeš!

Stopala su mi ukrštena i prikovana za stub.

Tako blizu .

Ljudi nisu brojevi.

Ljudi.

Ljudi.

Ljudi.

Sunce je smenilo Mesec.

Dva Sunca.

Zaboravila sam da pišem.

Tragači, pratite svoj njuh.

Instikt nikad ne vara.

 Visoko.

Na svakom treptaju oka.

Kada uspeš i promašiš, svaki način da me razumeš.

Visoko.

Na najmekšem oblaku, sedim, i ne gledam dole, ne vidim te da dolaziš.

Sve smešne stvari ovog sveta su ti utkane u dlanove.

Protrljaj ih , čuješ li?!

Udari dlanom o oblak, vidish li svu prašinu sunca?

Jednom sam  sedela na oblaku, oblaku boje srca staklenih klikera.

I pričala sam sa nevidljivim čarobnjakom.

Čarobnjak oblika.

Čarobnjak dodira.

Čarobnjak nestajanja.

Čarobnjak koji ume da pocrveni.

A nije ni bio čarobnjak, nije voleo da izmišlja.

Ja sam htela da ga ubedim da veruje u to.

On je verovao samo u svoje čulo dodira.

Pričao je o tako sićušnim stvarima.

Meni su izgledale kao oblakoderi.

Kao hiljadu puta uvećana jabuka.

Kao najtužniji trzaj koji uspeš da izviješ

nežnošću u osmeh.

Sedela sam tako danima, sa svim svojim snovima baš medju oblacima.

Čarobnjak se budio i spavao,

Spavao i nestajao.

Nestajao i vraćao se, i imao odgovor na sve.

Ali se ipak samo jednoj stvari vraćao,

i bio stvaran.

Dodirima.

Otiscima koje je ostavljao utkanim u komad sirove kože.

I nije shvatio zašto pišem i ne verujem da postoji,

a ipak je znao da sedi baš tu,

na istom oblaku.

         Ledeno je na vrhu oblaka.

Prašina sa nekih izmišljenih nebeskih tela ti pada na dlanove. Procepi na ljudskim dušama su strašno veliki...nisu to više mali otpadi od ljudi, već od Čoveka.

To postaje moj svakodnevni panoramični vidik. I nije mi jasno zašto te puštam da mi kradeš mir i da lutaš po svi tim hodnicima ...nije mi jasno zašto im još uvek dišeš u lice i vrištiš od želje da te čuju. Postaješ jedan od njih. Besna, pogrešno srasla kost koja mi je još uvek nekako...čudna ...imam utisak da je jedina varka koju osećam pod dlanom koji pulsira ta njena nesraslost ...odbijanje da prihvati spajanje dve iscepane strane...odbijanje da se spoji jer je samo kost u masi svih isečenih duša...i boji se da će samo ona ostati ispravna i neprimetna.

Čuo se topot oko prozora...nisu to bili psi lutalice, već sami Đavo...osetila sam...siv, crven, razjaren ,nezajahan i bez trozupca. Rekao mi je da, kada si ti čoveku u glavi - on ne ume pisati drugačije...

sem sivilom.

Dozvoljavamo li drugima da nas upoznaju na pravi način ? 

Koja je cena strpljenju i koliko smo spremni da učimo na greškama. 

Treba li odustati ili promeniti sebe, (Dalje)