Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE


 

 Visoko.

Na svakom treptaju oka.

Kada uspeš i promašiš, svaki način da me razumeš.

Visoko.

Na najmekšem oblaku, sedim, i ne gledam dole, ne vidim te da dolaziš.

Sve smešne stvari ovog sveta su ti utkane u dlanove.

Protrljaj ih , čuješ li?!

Udari dlanom o oblak, vidish li svu prašinu sunca?

Jednom sam  sedela na oblaku, oblaku boje srca staklenih klikera.

I pričala sam sa nevidljivim čarobnjakom.

Čarobnjak oblika.

Čarobnjak dodira.

Čarobnjak nestajanja.

Čarobnjak koji ume da pocrveni.

A nije ni bio čarobnjak, nije voleo da izmišlja.

Ja sam htela da ga ubedim da veruje u to.

On je verovao samo u svoje čulo dodira.

Pričao je o tako sićušnim stvarima.

Meni su izgledale kao oblakoderi.

Kao hiljadu puta uvećana jabuka.

Kao najtužniji trzaj koji uspeš da izviješ

nežnošću u osmeh.

Sedela sam tako danima, sa svim svojim snovima baš medju oblacima.

Čarobnjak se budio i spavao,

Spavao i nestajao.

Nestajao i vraćao se, i imao odgovor na sve.

Ali se ipak samo jednoj stvari vraćao,

i bio stvaran.

Dodirima.

Otiscima koje je ostavljao utkanim u komad sirove kože.

I nije shvatio zašto pišem i ne verujem da postoji,

a ipak je znao da sedi baš tu,

na istom oblaku.