KO SE JEDNOM OVDE VODE NAPIO...opet , i opet se vraćao.
Sedim danas i gledam ih...koliko su jednostavni, slatko umorni, a ipak svakog jutra ustaju i bore se.
Moji najdraži, ili bar jednostavno rečeno-moji posebni ljudi.
Ovde je samo jedan vrh, da i ako nisi letač ustanesh i kazesh " ČOVEČE , JA SE BUDIM I ŽIVIM U OBLACIMA" ...
I nikad ti se ne spava jer dan je kratak, previše kratak da bi odustajao od buđenja.
Sedim na jednom mestu svakog dana i pijem uvek kafu koju nisam naručila, nekad je presečem dunjom...ili kad padne noć presečemo dan na pola, pesmom.
Nekad se samo gledamo .
Svi mi. Preko mase srećnih, ali ne od nas srećnijih ljudi.
I sve je tako brzo.
I odeš.
I vratiš se.
Nikad se ne nestaje.
Osmeh.
Oči u oči.
I gledam ih danas slatko umorne od belila i snega pod nogama.
Nikad umorne od života.
I neko krene da od ljudi oko nas pravi brojeve...1,2,3,4,5,6,7,...9 minus 1, 9...samo se pogledamo i gurnemo trepavicama do zidova koji kao ograničavaju prostor...čuje se prasak smeha unutar duša.
Spuštena glava na krilu, i ono " nemoj da me maziš i paziš više, zaspaću..."
Ja se samo nasmejem. Sve nas je strah da ne zaspimo .
...i gde sam nestala danas...pitaj nekoga ko me sreo uz put...pitaj sve koji ostavljaju ključeve u vreme otkazanih letova.
DO KRAJA... Može da se pogreši...i grešiće se , i biće još života ...ali NIKAD- ovako dobrih .
