Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE


         Ledeno je na vrhu oblaka.

Prašina sa nekih izmišljenih nebeskih tela ti pada na dlanove. Procepi na ljudskim dušama su strašno veliki...nisu to više mali otpadi od ljudi, već od Čoveka.

To postaje moj svakodnevni panoramični vidik. I nije mi jasno zašto te puštam da mi kradeš mir i da lutaš po svi tim hodnicima ...nije mi jasno zašto im još uvek dišeš u lice i vrištiš od želje da te čuju. Postaješ jedan od njih. Besna, pogrešno srasla kost koja mi je još uvek nekako...čudna ...imam utisak da je jedina varka koju osećam pod dlanom koji pulsira ta njena nesraslost ...odbijanje da prihvati spajanje dve iscepane strane...odbijanje da se spoji jer je samo kost u masi svih isečenih duša...i boji se da će samo ona ostati ispravna i neprimetna.

Čuo se topot oko prozora...nisu to bili psi lutalice, već sami Đavo...osetila sam...siv, crven, razjaren ,nezajahan i bez trozupca. Rekao mi je da, kada si ti čoveku u glavi - on ne ume pisati drugačije...

sem sivilom.