Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

Da. Treba da pišem. Da se praznim u belilu. Prazan prostor od kog boli glava. Previše svetlosti. To malo, zajedljivo zlo me uvek ostavi na cedilu. I pobegne. Negde gde zadovoljava svoju nesputanu dušu. Kako bih mu, slatko, spalila sve puteve krvotoka. Ne bi to bilo od besa. Već iz čistog hira.

 

 

 Nisam ja nikakva "zaludna umetnica". Za to ti treba vremena. Da sedneš. Da mrziš. Voliš. Ja to ne znam. Ni jedno.Nestalo je. Nekako vremenom. Kao kada gušteru odsečeš rep, i očekuješ da će izrasti ponovo. Možda baš sada. Ali ne. Rep ne izrasta. Mrtve ćelije zahvataju sve. I nađeš guštera kako šeta po zidu bez svog repa. I nista mu ne fali. Malo je čudniji no ostali, ali mrda. Živ je. Ima ih još. Samo ne šetaju svi po istom zidu. 

 

 

  Cela planina vibrira od treperenja svetlosti. Dva tona. Crno i sjajno žuto. Belo ne brojim kao boju. To je zvuk. Utopije. Sreće. Nevinosti. Nade. Kad dodjete do ovog dela , Vi zastanete , pa se upitate : " O čemu ona to?". O svetlosti!! Onoj koju ne vide drugi. Poznajem je samo ja. I ne želim da upoznam druge. Ni da me upoznaju. Jednom se pravi takva greška. 

 

 

   A zašto ona nikad ne piše o cvecu? O leptirima? Zvezdama? O onome što drugi ljudi pričaju? Zato. Eto zato. Cveće vene. Leptiri su lepi samo u letu, dok ih ne uhvatiš. Posle ostane samo prah na prstima. Par sekundi bola jer si ga zdrobio. Zvezde padaju. I svi veruju u padove, niko ih se ne seti u usponu. Ljudi. Trebala sam Vam već na početku reći, ne želim da slovim o Vama. Sad mi se spava. Dosta je.

Nasmeši se molim te. Čovek izbaci iz sebe sve kad srce počne ubrzano da kuca...baš ovako .