Visoko.
Na svakom treptaju oka.
Kada uspeš i promašiš, svaki način da me razumeš.
Visoko.
Na najmekšem oblaku, sedim, i ne gledam dole, ne vidim te da dolaziš.
Sve smešne stvari ovog sveta su ti utkane u dlanove.
Protrljaj ih , čuješ li?!
Udari dlanom o oblak, vidish li svu prašinu sunca?
Jednom sam sedela na oblaku, oblaku boje srca staklenih klikera.
I pričala sam sa nevidljivim čarobnjakom.
Čarobnjak oblika.
Čarobnjak dodira.
Čarobnjak nestajanja.
Čarobnjak koji ume da pocrveni.
A nije ni bio čarobnjak, nije voleo da izmišlja.
Ja sam htela da ga ubedim da veruje u to.
On je verovao samo u svoje čulo dodira.
Pričao je o tako sićušnim stvarima.
Meni su izgledale kao oblakoderi.
Kao hiljadu puta uvećana jabuka.
Kao najtužniji trzaj koji uspeš da izviješ
nežnošću u osmeh.
Sedela sam tako danima, sa svim svojim snovima baš medju oblacima.
Čarobnjak se budio i spavao,
Spavao i nestajao.
Nestajao i vraćao se, i imao odgovor na sve.
Ali se ipak samo jednoj stvari vraćao,
i bio stvaran.
Dodirima.
Otiscima koje je ostavljao utkanim u komad sirove kože.
I nije shvatio zašto pišem i ne verujem da postoji,
a ipak je znao da sedi baš tu,
na istom oblaku.
